The importance of self-confidence and how to cultivate it daily
Ranko Rajović, zdravnik internist, magister nevrofiziologije, doktor znanosti na področju fiziologije športa. Avtor programa NTC sistem učenja, ki se izvaja v sedemnajstih evropskih državah in kar v sedmih je le ta akreditiran pri ministrstvu za izobraževanje. Je ustanovitelj Mense v petih državah in od leta 2002 član odbora za nadarjene otroke mednarodne organizacije Mensa (predsednik 2010 – 2012). Sodelovec UNICEF-a in dobitnik nagrade mednarodne Mense (MERF – Mensa education and resarch fondation) za intelektualni prispevek družbi. Dela na pedagoški fakulteti v Kopru. Sodeloval je na TEMPUS projektu Anglija – Slovenija. Po NTC projektu so izvedli tudi dva EU projekta (IPA CBC): Hrvaška-Črna Gora in Srbija-Romonia.
Povzetek
Socialno okolje, predvsem vrstniki, imajo ključno vlogo pri razvoju otroka. Otrok se zgleduje po ljudeh v svoji okolici in ob tem gradi svojo samopodobo in svoj vrednostni sistem. Otrok, ki ima odstopanja od običajnega razvoja, je v nevarnosti, da bo sebe vrednotil negativno, saj ima občutek, da ne izpolnjuje svojih pričakovanj niti ne pričakovanj svoje okolice. Najpomembnejšo vlogo pri vzpostavljanju notranjega ravnotežja pri otroku je razvoj samopodobe in usmerjanje otroka na njegove močne plati. Eden od načinov, kako lahko razvijamo otrokovo samopodobo, je tudi s pomočjo učenja, ki se oddaljuje od reproduktivnega sistema učenja in usvajanja znanja. Tovrstni načini dela temeljijo na tem, da se otroci ne počutijo izključene ali zasmehovane zaradi svoje drugačnosti. Otroci zelo hitro spoznajo, da lahko vsak na svojstven način prispeva k delu v skupini. Vključevanje NTC programa v pouk prispeva k ustvarjanju spodbudnega okolja za učenje in razvoj otrok..
Ključne besede: razvoj otroka, samopodoba, NTC program
Abstract
The social environment, especially peers, play a key role in all domains of child development. Children mirror themselves in others, which sets the foundation for their system of values and self-evaluation. A child who is atypical in some aspect is at risk of starting evaluating themselves in a negative way as they feel as not meeting their/others’ expectations. The key role in the maintenance of inner balance is the development of self-confidence and orienting a child towards their qualities. One of the means of fostering self-confidence can be realized in a school environment which goes beyond the framework of repetitive learning systems and knowledge adoption. Systems like these actively work to combat situations in which children feel excluded or ridiculed because of their specificity. On the contrary, children start to realise quickly that everyone in their unique way contributes to the group. The implementation of the NTC program in school contributes to the creation of such environment that encourages learning and development of children.
Keywords: child development, self-confidence, NTC program
“Normalno je iluzija. Šta je normalno za pauka, za muvu je haos.” Charles Addams
Problem definisanja normalnog i onog što je tipično, u startu je osuđeno na neuspeh jer biologija čoveka to ne priznaje. Ono što se biološki uvažava jeste stepen prilagođenosti. Koliko smo prilagođeni svetu koji nas okružuje? Ako smo svi podjednako prilagođeni, a svet se sutra drastično promeni, šta će biti s nama? Ili sa bilo kojom živom vrstom na planeti. Da li bi iko mogao da opstane? Niko nije za sve. Svako se u nečemu bolje, a u nečemu slabije snalazi. Zbog dinamičnih i nepredvidivih uslova života koji se stalno menjaju, jasno je da priroda mora da bude pametnija od principa “isto za sve” i da vredno čuva različitosti.
Problem nastane kada te različitosti počnemo da tumačimo kao nepravilnosti koje je potrebno ispraviti. Ljudi su po prirodi izuzetno društvena bića, pa važnost socijalnog okruženja preuzima jednu od glavnih uloga u razvoju deteta. Sistem vrednosti deteta i toga kako će sebe da vrednuje i doživi u neraskidivoj je vezi sa društvenim okruženjem. Prirodno je da će dete sebe najviše vrednovati na osnovu vršnjaka. Ono sa čim većina može da se poveže postaje nepisanim pravilom normalno – pa recimo stidljivo dete okruženo pričalicama može da postane predmet podsmeha vršnjaka. Dete koje je manje spretno može da bude isključeno iz društva generalno spretnih vršnjaka itd. U ovakvim i sličnim situacijama dolazi do velikog raskoraka između standarda okoline koje dete preuzima i detetove prirode. Tada postaje ključno pružiti podršku detetu i pomoći mu da razvije samopouzdanje. Samopouzdanje je najpre verovanje da osoba u budućnosti može da postigne ono što sebi zada, a razvija se uz pomoć iskustava u kojima se nešto savlada. Ovakve pokušaje je potrebno ohrabriti, a najvažnije je usmeriti dete na kvalitete koje poseduje, pogotovo ako ih ono samo ne prepoznaje. Istraživanja su pokazala da samopouzdanje ne samo da povećava opšte dobrostanje individue (Caplin & Leahy, 2001), njenu sposobnost da se nosi sa stresom (Hobfoll, 1988), motivaciju (Bénabou & Tirole, 2002), a time i dostignuća (Compte & Postlewaite, 2004), već i sposobnost samoregulacije (Zimmerman, 1990).
Deca koja pokazuju neki vid odstupanja od prosečnog se često osećaju neshvaćenim i izopštenim. Ovo važi pogotovo za školsko okruženje jer je škola ta koja „ocenjuje“, pa dete svoje sposobnosti i umeća vremenom počne da vrednuje na osnovu ove procene. Učenici koji imaju problem sa učenjem često nailaze i na nerazumevanje vršnjaka. Ako iznesu svoje mišljenje, koje možda nije tačno ili logično, mogu postati predmeh podsmeha. Jedan od načina kojim je moguće negovati samopouzdanje jeste kroz rad sa decom kojim se izlazi iz okvira reproduktivnog sistema učenja i usvajanja znanja. Tehnike, poput onih koje se koriste u okviru NTC sistema učenja, stavljaju akcenat na razvoj divergentnog mišljenja, kreativnosti. Metode u NTC sisitemu su zapravo osmišljene igre, a učenici tokom igre nauče ono što je predviđeno planom i programom. Tačan odgovor ne postoji, postoje samo kreativni i manje kreativni odgovori. Ovakvi sistemi aktivno rade na tome da se deca ne osete isključeno ili ismejano zbog svoje različitosti. Naprotiv, brzo počnu da uviđaju da svako na jedinstven način doprinosi grupi. Ipak, na kraju igre dolaze i do tačnog odgovora.
Primena NTC programa u nastavi doprinosi stvaranju podsticajne sredine za učenje i razvoj dece (Bobić, 2016). Nastava je zanimljiva, deca motivisana, bez straha od neuspeha. Uloga učitelja koji radi po NTC sistemu učenja je izmenjena. Učitelj više nije predavač, izvor informacija i ispitivač. Učitelj organizuje, usmerava, sarađuje i podstiče na aktivnost. Kako za učenike, tako i za učitelja učionica postaje mesto gde se oseća sigurno, gde se igra zajedno sa decom i na koje svi rado dolaze (Bobić, 2016). Roditelji dece pokazuju veliko poverenje prema školi i učitelju koji njihovom detetu donose radost. Imaju poverenje prema školi koja pokreće decu na samostalno dolaženje do znanja, u kojoj učenik ispoljava svoju originalnost, kreativnost, bez straha da će biti ismejan ako misli drugačije
Literatura:
Bénabou, R., & Tirole, J. (2002). Self-confidence and personal motivation. The Quarterly Journal of Economics, 117(3), 871-915.
Bobić, S. (2016). NTC system učenja – radost za decu, izazov za učitelja: proceedings of the 1st international conference on new challenges in education (pp. 182-187), Terme Čatež, Slovenia.
Caplin, A., & Leahy, J. (2001). Psychological expected utility theory and anticipatory feelings. The Quarterly Journal of Economics, 116(1), 55-79.
Compte, O., & Postlewaite, A. (2004). Confidence-enhanced performance. The American Economic Review, 94(5), 1536-1557.
Hobfoll, S. E. (1988). The ecology of stress. Taylor & Francis.
Zimmerman, B. J. (1990). Self-regulated learning and academic achievement: An overview. Educational psychologist, 25(1), 3-17.